Било је то прије равно 46 година. Далеке и прве послијеземљотресне бањалучке 1970. године. Група младих и разбарушених стваралаца, писаца, глумаца, новинара и иних радозналаца покренула је ревију с насловом „Глад сутра“. Били су ту покојни Спасоје Перовић, Мићо Шушница, Славко Баришић, па Никола Вуколић много живи Исмет Бекрић који се сада скрасио у Словенији и, коначно, Ранко Прерадовић. Бавили су се ти људи у ревији свим и свачим, почев од поезије, посредством прозе, преко свих видова критике (које је било за разлику од ововремености), до друштевних тема и дилема. Једна од ових потоњих, рецимо, бијаше питање омладинских радних акција, што бисмо данас могли именовати такозваним волонтерским радом. И још мнго је тога било ту, да се разумијемо, а што је одражавало оновременост. Хоће ли нашим садржајем сада бити одсликана и показана ововременост?
У прилогу часопис Сутра.
